Tinejdžerski dani

Zaborav

 

Svi padamo tamo.Nežno, kao pera mrtvih crvendaća, oštro kao kristalisane duše spaljene zbog zaboravljenog greha.

Nađite onu koja u očima nosi sjaj stakla i Meseca.Sa njom je bezbedno i ona je potpuna.  

Prvo me je taj sjaj uplašio, dolazio je odnekud iz mene. Kao da je zaustavljao karavane mojih misli pred provalijama.Nešto u mom pogledu, nešto sasvim pritajeno.Moja priroda?Sjaj svih rupa zaborava u koje su popadali ljudi, večito mučeni blagim zracima zaostalih sećanja.Više sam mučila sebe nego njih, ali jesu li oni uopšte postojali sem u meni?

Iako nisam razumela, znala sam da ću početi da donosim jake odluke.Ne dobre.Jake.Da ću da isijavam sigurnost, ali da mi je potrebno samo malo.To nisam našla u ljubavi, ni u boljem odeljenju.Niti na ulicama ili u knjigama.U meni, i samo u meni.

Odavno je tu moj recept da čovek nikako ne može da ozdravi sam ako to nije odlučio.Tako sam mnogo puta pomogla sebi.Tvoja osećanja gospodare tobom.Ali su tvoja.Taj krug je počeo gde se i završio.Trebalo mi je samo malo da shvatim.

Kao da sam krila neku tajnu, neki prasak hladne zlobe, od sebe i Sunca, i da su svi smešci tu jer zloba nije otkrivena.Tako, usklađena sama sa sobom.

Svoja.

 

U svojoj sam sobi našao odgovor na pitanje: koji je ključ uspeha?

Plafon mi kaže da je ambicija visoka. Prozor mi reče pogledaj svet. Sat reče da je vreme zlato. Ogledalo mi reče: ne sudi nikoga po veštini. Vrata mi rekoše: gurni jako da bi dostigao svoj cilj. I na kraju - pod mi reče: ostani skroman, ti si samo stvorenje! —

Divim se lepotama moje domovine

   Krenuli smo na ekskurziju do Tršića, autobusom putujemo sa severa naše zemlje, iz Kikinde.
   Pred očim nam prolaze beskrajne njive sa redovima pokošenog žita ili suncokreta, a u daljini se naziru razbacani salaševi na kojima žive poslednji zaljubljenici u ovakav način života.
   Posle gradske vreve, po izlasku iz Novog Sada, sačekali su nas brežuljci Fruške gore, sa kojih su se slivali redovi rodnih vinograda. Sasvim do puteva se spuštaju guste i hladovite šume. Putevi su krivudavi, a posle Fruške gore ponovo puca pogled na beskrajne ravnice Mačve. Ovo je sličan pejzaž našoj pitomoj i ravnoj Vojvodini. A onda opet padine slavnog Cera, što me podseća na hrabrost srpskog naroda.
   Konačno stižemo u rodno mesto reformatora srpskog jezika, Vuka Stefanovića Karadžića. Oseća se duh starih vremena, kao da smo se vratili u XVIII ili XIX vek. Selo je okruženo bukovim i cerovim šumama, a pored šume neumorno žubori potok Žeravija. Šume se izdižu po padinama planine Gučevo. Uživali smo u šetnji po krivudavom putiću na ivici šume. Divili smo se lepotama prirode. Svakim korakom smo sve više bili očarani travom i zelenilom. Drveće se neumorno njihalo zajedno sa vetrom što je predelu dalo uzbudljivu živost. Tada sam se setila Vukovih reči: ,,Ja sam se u Srbiji rodio i uzrastao i zato mi se čini da nema lepše zemlje od Srbije ni lepšeg mesta od Tršića.''
   Shvatila sam da su ovo istinite reči, da je naša domovina puna lepih predela čije nam se slike urežu u pamćenje, a kojih se prisećamo kad smo daleko od nje.